goricaklacar

"


Karakterne crte često predstavljaju izgovor koji prikriva istinski razlog našeg nezadovoljstva nekim čovekom, kao što nečija politička shvatanja mogu biti naša racionalizacija kojom prikrivamo nezadovoljstvo poteklo sa nekog ne-političkog izvora.

...

Jer, i kada je njega nestalo, pa je nestalo njegovih ličnih osobina, kao što je nestalo i onih koji su njima bili pogođeni, pa su ih stavljali u prvi plan svakog razgovora o njemu, opstala je predstava koju su zaveštali.

Crnjanski - biografija jednog osećanja, Milo Lompar"

"Čitala je novine, još radije knjige, u kojima je mogla da upoređuje priče sa sopstvenim životom. Čitala je, sa mnom, najpre Faladu, Knuta Hamsuna, Dostojevskog, Maksima Gorkog, zatim Tomasa Vulfa i Vilijema Foknera. O tome nije imala mišljenje vredno objavljivanja, samo je prepričavala ono što joj je posebno palo u oči. „Takva ipak nisam”, rekla bi ponekad, kao da je svaki pisac hteo da opiše lično nju. Svaku knjigu je čitala kao opis sopstvenog života, i pritom bi oživela; čitajući, prvi put je najzad mogla sebe jasnije da objasni, učila je da govori o sebi; sa svakom knjigom padalo joj je više toga na pamet.Tako sam postepeno i saznao nešto o njoj. Do tada je samu sebe činila nervoznom, sopstvena sadašnjost bila joj je nepodnošljiva; sada, u čitanju i razgovoru tonula je i opet izranjala sa novim osećanjem sebe. „Pritom se još jednom podmlađujem.” Knjige je, dabogme, čitala samo kao priče o prošlosti, nikada kao snove o budućnosti; u njima je nalazila sve ono izgubljeno što se nikada više ne bi moglo nadoknaditi. Prerano je sama sebi izbila iz glave svaku budućnost. Tako je sada ovo drugo proleće, u stvari, bilo samo preobraženje onoga u čemu se nekada učestvovalo. Knjige nisu učinile da odsad misli na sebe, već su joj pričale da je za to u međuvremenu postalo kasno. "

"Čovek je uže razapeto između životinje i natčoveka - uže nad provalijom. "

"Koliko puta je umetnost imala probu apokalipse, predlagala razne verzije kraja sveta, ali sada tačno znamo da je život kudikamo fantastičniji.

***
Zona... Zasebni svet... Najpre su je izmislili fantastičari, ali se književnost povukla pred realnošču. Mi više ne možemo da verujemo kao Čehovljevi junaci da će za sto godina čovek biti prekrasan. Da če život postati prekrasan! Tu smo mogućnost izgubili. (...) Više od svega u Černobilju se pamti život ,,posle svega", stvari bez čoveka, pejzaži bez čoveka. Put u nigde, dalekovodi u nigde. Svaki čas pomisliš: Šta je ovo - prošlost ili budućnost?

Meni se ponekad činilo da pišem o budućnosti.

***

Moj domaćin je voleo da kaže: Čovek puca, a Bog metke nosi.

"

"Čovjeku ne treba pamet da bude dobar. Meni se čak čini da obično biva suprotno. Uzmi nekog zaista pametnog čovjeka i on će teško biti dobar drug. "

"Tuga je bila forma, a sreća je bila sadržaj. Sreća je ispunjavala prostor tuge. "

"Ja živim u vremenu kada su riječi satjerane u kut. Kako očekivati da su korisnici novih tehnologija koji su prošli kroz fizičku i mentalnu metamorfozu, čiji se jezik sastoji od slika i simbola - spremni da pročitaju nešto što se još donedavno zvalo književnim tekstom, a danas se pojavljuje pod opće usvojenim nazivom knjiga?

***
Danas bi Sofija požurila da napiše svoju verziju erotskoga života s Tagakijem i svoj bi roman obilato potkrijepila promotivnim video-materijalom. Izlagati svakodnevno svoj i tuđi život u ovome času nije više pitanje etike i izbora, nego automatizma: svi to rade, i s ve se to očekuje i od nas.

"

"Postoji samo jedan greh. Jedan jedini. A to je krađa. Svaki greh neka je vrsta krađe. Kad ubiješ čoveka, kradeš život. Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj deci oca. Kad slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu. "

"OGLAS

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav.

***
Traži se nada.
U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.
U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.
Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.
Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

***
Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred »Moskvom« i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.
Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«?
Šta radiš? — pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči...
Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

***
Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: »Ne valja se kititi tuđim perjem!« Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav... Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. Njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše »Istorija«. Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu. "

"Kako se čovek uopšte odlučuje na pisanje knjige? Možda se to dešava tek kad, posle mnogo godina čitanja, tu knjigu, još nenapisanu, ne pronađe ni u jednoj knjižari, ni u jednoj biblioteci, a žarko želi da je pročita. Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča? Zašto se Hemingvej ubio pre nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu, o tome šta mu se dogodilo da najzad potraži taj poslednji izlaz? Neki romani podsećaju na naš sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same. Ali, posle čitanja, na vrhu jezika ipak ostane neizgovorena najvažnija od svih priča – naša sopstvena! Tada sedamo za sto i počinjemo da pišemo, posle bezbroj tomova sabranih dela slavnih mrtvaca, pišemo kao da je to prvi roman na svetu – najvažniji i jedini!

M. Kapor "

"Tako je lepo zaboravljati, rekao sam pred svima, tako lako u poređenju sa svim onim što moraš da naučiš da bi umeo dobro da pamtiš. Dovoljno je prepustiti se vremenu i zaborav će ubrzo načeti tkivo svake uspomene. Pamćenje, s druge strane, strepi od vremena i čini sve što može da bi mu umaklo, što je zapravo smešno, jer niko ne može od njega da pobegne.

***
Svaki usamljenik ipak nekad poželi da nije sam i priželjkuje da mu se reči prevrću preko jezika. Govor nam je potreban koliko i vazduh koji udišemo, jer se govorom oslobađamo pritiska nerealizovanih misli, priča i rečenica. Ćutanje može da ubije — i onoga koji ćuti, kao i onoga koji sluša.

***
To da sam ja nešto upamtio ili zaboravio ne znači ništa. Svako pamti na svoj način, svako živi sam u svom svetu, svako misli da je on onaj misleći subjekat koji nam svojim postojanjem omogućava da uživamo u onome što vidimo kao stvarnost sveta.

***
U vojsci se naučiš da ništa ne treba odlagati i da, što brže reaguješ, tim ostvaruješ veću slobodu.

***
Ne sećam se svih detalja tog događaja, tačnije rečeno: sećam se sasvim malog broja detalja tog događaja. Valjda se na taj način naša svest brani od negativnog uticaja loših uspomena i ne dozvoljava im da haraju našim telom i našom dušom. Negde u nama mora da postoji zvaničan cenzor sa zadatkom da kontroliše važnost i valjanost podataka koji se obrušavaju na nas u svakom trenutku. Život je, sada to znam, samo dugačak niz provera naših telesnih i mentalnih senzora, odnosno onih tačaka koje određuju naše mesto u prostoru u kojem prebivamo.

***
Tačno znam šta bi Mara rekla na to: „Ti sve posmatraš i procenjuješ samo spram sebe. Drugi za tebe ne postoje. Ti si svemir sastavljen od jedne planete.“

***
Moja pametna Mara jednom prilikom je sugerisala da u pitanju nije sukob različitih ideja i stavova, već da je reč o sukobu istomišljenika, a to se redovno pretvara u najkrvoločniji rasplet u kojem, kao u nekoj šekspirovskoj drami, niko na kraju ne ostaje živ. U takvim obračunima onaj ko gubi ne razlikuje se mnogo od onoga koji dobija, a bez obzira na to ko je pobednik, surovost obračuna sa gubitnicima ostaje uvek ista. Da, sic transit gloria mundi, kao što je dobro poznato. Jednog dana si gore, drugog dana si dole, pa ako budeš dovoljno vešt da preživiš, ponovo ćeš se popeti gore i, najverovatnije, poslati nekoga dole.

***
Da, nekada je sve u jednostavnosti, kao taj Marin savet ili onaj citat iz Talmuda: „Podučavaj svoj jezik da govori: Ne znam.“

D. Albahari"

"Priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu - ili sa pričom ili sa istinom.
"