goricaklacar

Everything, Everything - Nicola Yoon
Lovac na zmajeve - Khaled Hosseini, Haled Hoseini
"Postoji samo jedan greh. Jedan jedini. A to je krađa. Svaki greh neka je vrsta krađe. Kad ubiješ čoveka, kradeš život. Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj deci oca. Kad slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu. "
Najbolje godine i druge price - Momo Kapor
"OGLAS

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav.

***
Traži se nada.
U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.
U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.
Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.
Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

***
Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred »Moskvom« i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.
Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«?
Šta radiš? — pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči...
Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

***
Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: »Ne valja se kititi tuđim perjem!« Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav... Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. Njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše »Istorija«. Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu. "
Najbolje godine i druge price - Momo Kapor
"Kako se čovek uopšte odlučuje na pisanje knjige? Možda se to dešava tek kad, posle mnogo godina čitanja, tu knjigu, još nenapisanu, ne pronađe ni u jednoj knjižari, ni u jednoj biblioteci, a žarko želi da je pročita. Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča? Zašto se Hemingvej ubio pre nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu, o tome šta mu se dogodilo da najzad potraži taj poslednji izlaz? Neki romani podsećaju na naš sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same. Ali, posle čitanja, na vrhu jezika ipak ostane neizgovorena najvažnija od svih priča – naša sopstvena! Tada sedamo za sto i počinjemo da pišemo, posle bezbroj tomova sabranih dela slavnih mrtvaca, pišemo kao da je to prvi roman na svetu – najvažniji i jedini!

M. Kapor "
Zivotinjsko carstvo - David Albahari
"Tako je lepo zaboravljati, rekao sam pred svima, tako lako u poređenju sa svim onim što moraš da naučiš da bi umeo dobro da pamtiš. Dovoljno je prepustiti se vremenu i zaborav će ubrzo načeti tkivo svake uspomene. Pamćenje, s druge strane, strepi od vremena i čini sve što može da bi mu umaklo, što je zapravo smešno, jer niko ne može od njega da pobegne.

***
Svaki usamljenik ipak nekad poželi da nije sam i priželjkuje da mu se reči prevrću preko jezika. Govor nam je potreban koliko i vazduh koji udišemo, jer se govorom oslobađamo pritiska nerealizovanih misli, priča i rečenica. Ćutanje može da ubije — i onoga koji ćuti, kao i onoga koji sluša.

***
To da sam ja nešto upamtio ili zaboravio ne znači ništa. Svako pamti na svoj način, svako živi sam u svom svetu, svako misli da je on onaj misleći subjekat koji nam svojim postojanjem omogućava da uživamo u onome što vidimo kao stvarnost sveta.

***
U vojsci se naučiš da ništa ne treba odlagati i da, što brže reaguješ, tim ostvaruješ veću slobodu.

***
Ne sećam se svih detalja tog događaja, tačnije rečeno: sećam se sasvim malog broja detalja tog događaja. Valjda se na taj način naša svest brani od negativnog uticaja loših uspomena i ne dozvoljava im da haraju našim telom i našom dušom. Negde u nama mora da postoji zvaničan cenzor sa zadatkom da kontroliše važnost i valjanost podataka koji se obrušavaju na nas u svakom trenutku. Život je, sada to znam, samo dugačak niz provera naših telesnih i mentalnih senzora, odnosno onih tačaka koje određuju naše mesto u prostoru u kojem prebivamo.

***
Tačno znam šta bi Mara rekla na to: „Ti sve posmatraš i procenjuješ samo spram sebe. Drugi za tebe ne postoje. Ti si svemir sastavljen od jedne planete.“

***
Moja pametna Mara jednom prilikom je sugerisala da u pitanju nije sukob različitih ideja i stavova, već da je reč o sukobu istomišljenika, a to se redovno pretvara u najkrvoločniji rasplet u kojem, kao u nekoj šekspirovskoj drami, niko na kraju ne ostaje živ. U takvim obračunima onaj ko gubi ne razlikuje se mnogo od onoga koji dobija, a bez obzira na to ko je pobednik, surovost obračuna sa gubitnicima ostaje uvek ista. Da, sic transit gloria mundi, kao što je dobro poznato. Jednog dana si gore, drugog dana si dole, pa ako budeš dovoljno vešt da preživiš, ponovo ćeš se popeti gore i, najverovatnije, poslati nekoga dole.

***
Da, nekada je sve u jednostavnosti, kao taj Marin savet ili onaj citat iz Talmuda: „Podučavaj svoj jezik da govori: Ne znam.“

D. Albahari"
Zivotinjsko carstvo - David Albahari
"Priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu - ili sa pričom ili sa istinom.
"
Tlo pod njenim nogama - Salman Ruždi

Intervju - Salman Ruzdi

Život pod fatvom 

 

 

— feeling booklikes
Tlo pod njenim nogama - Salman Ruždi

...Oko mene je bila samo iskonska tišina lica, tela i životinja, pa čak i same prirode, uhvaćene, svakako, u moju sliku, ali i u makaze straha od nepoznatog i bola zbog gubitka, ugrabljenih onom neželjenom metamorfozom, zastrašujuća tišina života na rubu uništenja, preobražaj u zlatnu prošlost koja se nikad neće moći obnoviti, jer onaj ko je ikad doživeo zemljotres zna da, čak i ako prođete bez ogrebotine, nastavljate život sa saznanjem da zemljotres ostaje u grudima zemlje poput ožiljka od srčanog udara, nesagledivo moćan, neprestano preteći da se vrati, da se oglasi novim udarcem još veće žestine.

Norveška šuma - Haruki Murakami
Source: http://www.youtube.com/watch?v=J_ZAZ66IjZY
Koštana - Borisav Stanković
"Mitka (iz dna grudi): To je, Koštana! Pisano! Suđenice ti dosudile. (Pokazuje na kola, svatove.) Ete, dosli ti, da te vodiv, da se vencaš. I, će ideš, će se venčaš. Svirke če ti sviriv, pesne će da ti pojev. Svi će da ti se radujev. Mladoženja će te celiva a ti će plačeš! i prva noc plakanje, druga noć plakanje i cel vek plakanje...

(Koštana grca.)


Mitka (nastavlja): I od rabotu ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti se osušiv... će prosiš, pa će se raniš!... Srce će da ti se iskida...


Koštana (stresa se): Dosta! Nemoj, gazdo!


Mitka (zavaljuje se, gorko): Toj je! Zar ja ne znajem šta ide! Ide, Koštana, jesen, dom, kuća, brat moj, m’gla, i grobje... Toj ide. Tam ću i ja! I, Koštan, k’d čuješ da sam umreja, sluzu da ne pustiš. Niko da me ne žali! Zašto, ja, sam samoga sebe, za život moj, živoga ožalija i oplakaja.
(Koštana plače.)


Mitka (ganuto, prilazi joj): Nemoj da plačeš. Sluza ne pomaga! (Kleče do nje i diže joj uplakanu glavu.) Slušaj, batka šta će da ti zbori. Batka dete neje. Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija. (Pokazuje na zemlju.) Odavde, Koštan, po tamo – nema! I cel vek toj je! Zar se ja ne podavah, ja ne držah? Aja! Moj brat, da me je na paranparče sekaja, pa opet, ne bih mu se podaja. Ali pošto on moli i vika: ili da ga ubijem, ili da ga više po mehane ne sramotim i ne rezilim – e s’s tuj njegovu molbu – zakla me. Ja, Koštan, u moj život još brobinjka nesam nagazija, a kamoli na brata ruku da dignem. Brat je brat! Jedno mleko smo sisali od našu slatku majcicu. I bolje ja, nego on! Više u mehanu – ne! Vino – ne! Pesna – ne! Dom, uz ognjište! (Barata po pojasu, tražeci kesu s novcem.) I s’g, Koštan, ostaj mi s’s zdravje! Srećan ti put! Putuj! I ja ću da putujem! Doma ću, kući... I, živ iz njuma nećem da iziđem. Mrtvoga će me iznesev... Aha, kamo batka da mi te daruje. (Vadi iz kese novaca.)


Pojavljuje se Policaja s pandurima.


Policaja (ponizno, uplašeno Mitki): Gazdo, hajde!

Mitka: Čekaj, bre!

Policaja: Noć ide.

Mitka: Tvoja će noć da s’mne, a moja ne. Čekaj!

Policaja sa ostalima se povlači.


Mitka (diže Koštanu, rasvešćuje je): Ajde, Koštan! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te čekav, mladoženja te čeka. Digni se! Ne plači! Sluzu ne puštaj! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo za žal i za muku zdaden! (Diže je a suze mu teku, kaplju po rukama.) Ajde! Idi!

Koštana (podiže se uplakana): Kuda?

Mitka: Zar mene pitujes kude će ideš? Zar ja da ti kazujem? Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti plači, i ja ću plačem... Tebe čeka koliba, čerge, kuciki i prošenje; mene – kuća, ognjište, pepel, dim, žena zasukana i s’s testo umrljana.

Približuju se kola, svatovi.

Mitka (vadi novac i daje joj, ređa po čelu, licu): Da te darujem, da ti dam... Da ti dam bele pare za crni dni. A crni dni ti dođoše! (Pokazuje na kola, svatove.) Eto ti gi! Sviriv! Radujev ti se. (Besno, sviracima) Svirite, bre! A s’g, ’ajde, ostaj mi s’s zdravje! Zbogom! I ćuti, ne tuguj, ne plači..."

"
Евгений Онегин (Evgenij Onegin): Russian edition - Александр Пушкин, Aleksandr Pushkin
"
Я к вам пишу – чего же боле?
Что я могу еще сказать?
Теперь, я знаю, в вашей воле
Меня презреньем наказать.
Но вы, к моей несчастной доле
Хоть каплю жалости храня,
Вы не оставите меня.
Сначала я молчать хотела;
Поверьте: моего стыда
Вы не узнали б никогда,

. . .

Чтоб только слышать ваши речи,
Вам слово молвить, и потом
Все думать, думать об одном
И день и ночь до новой встречи
. . .

Другой!.. Нет, никому на свете
Не отдала бы сердца я!
То в высшем суждено совете...
То воля неба: я твоя;
Вся жизнь моя была залогом
Свиданья верного с тобой;
Я знаю, ты мне послан богом,
До гроба ты хранитель мой...
Ты в сновиденьях мне являлся,
Незримый, ты мне был уж мил,
Твой чудный взгляд меня томил,
В душе твой голос раздавался
Давно...нет, это был не сон!
Ты чуть вошел, я вмиг узнала,
Вся обомлела, заплыла
И в мыслях молвила: вот он!
Не правда ль? Я тебя слыхала:
Ты говорил со мной в тиши,
Когда я бедным помогала
Или молитвой услаждала
Тоску волнуемой души?
И в это самое мгновенье
Не ты ли, милое виденье,
В прозрачной темноте мелькнул,
Проникнул тихо к изголовью?
Не ты ль, с отрадой и любовью,
Слова надежды мне шепнул?
Кто ты, мой ангел ли хранитель,
Или коварный искуситель:
Мои сомненья разреши.
Быть может, это все пустое,
Обман неопытной души!
И суждено совсем иное...
Но так и быть! Судьбу мою
Отныне я тебе вручаю,
Перед тобою слезы лью,
Твоей защиты умоляю...
Вообрази: я здесь одна,
Никто меня не понимает,
Рассудок мой изнемогает,
И молча гибнуть я должна.
Я жду тебя: единым взором
Надежды сердца оживи
Иль сон тяжелый перерви,
Увы, заслуженный укором!

Кончаю! Страшно перечесть...
Стыдом и страхом замираю...
Но мне порукой ваша честь,
И смело ей себя вверяю..."
Евгений Онегин (Evgenij Onegin): Russian edition - Александр Пушкин, Aleksandr Pushkin
The Master and Margarita - Mikhail Bulgakov, Julian Rhind-Tutt
The Master and Margarita - Mikhail Bulgakov, Julian Rhind-Tutt

Currently reading

Vrli novi svijet (Hard cover)
Aldous Huxley, Stanislav Vidmar
1984
George Orwell
Sudilište
Čedo Vuković
Dorotej
Dobrilo Nenadić
CRNO JAGNJE I SIVI SOKO
REBEKA VEST
Ljubavi Mirasa Blagotina
Mirko Mrkic
Zovem se Crveno
Orhan Pamuk, Ivan Panović