"Čitala je novine, još radije knjige, u kojima je mogla da upoređuje priče sa sopstvenim životom. Čitala je, sa mnom, najpre Faladu, Knuta Hamsuna, Dostojevskog, Maksima Gorkog, zatim Tomasa Vulfa i Vilijema Foknera. O tome nije imala mišljenje vredno objavljivanja, samo je prepričavala ono što joj je posebno palo u oči. „Takva ipak nisam”, rekla bi ponekad, kao da je svaki pisac hteo da opiše lično nju. Svaku knjigu je čitala kao opis sopstvenog života, i pritom bi oživela; čitajući, prvi put je najzad mogla sebe jasnije da objasni, učila je da govori o sebi; sa svakom knjigom padalo joj je više toga na pamet.Tako sam postepeno i saznao nešto o njoj. Do tada je samu sebe činila nervoznom, sopstvena sadašnjost bila joj je nepodnošljiva; sada, u čitanju i razgovoru tonula je i opet izranjala sa novim osećanjem sebe. „Pritom se još jednom podmlađujem.” Knjige je, dabogme, čitala samo kao priče o prošlosti, nikada kao snove o budućnosti; u njima je nalazila sve ono izgubljeno što se nikada više ne bi moglo nadoknaditi. Prerano je sama sebi izbila iz glave svaku budućnost. Tako je sada ovo drugo proleće, u stvari, bilo samo preobraženje onoga u čemu se nekada učestvovalo. Knjige nisu učinile da odsad misli na sebe, već su joj pričale da je za to u međuvremenu postalo kasno. "
