Koštana - Borisav Stanković
"Mitka (iz dna grudi): To je, Koštana! Pisano! Suđenice ti dosudile. (Pokazuje na kola, svatove.) Ete, dosli ti, da te vodiv, da se vencaš. I, će ideš, će se venčaš. Svirke če ti sviriv, pesne će da ti pojev. Svi će da ti se radujev. Mladoženja će te celiva a ti će plačeš! i prva noc plakanje, druga noć plakanje i cel vek plakanje...

(Koštana grca.)


Mitka (nastavlja): I od rabotu ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti se osušiv... će prosiš, pa će se raniš!... Srce će da ti se iskida...


Koštana (stresa se): Dosta! Nemoj, gazdo!


Mitka (zavaljuje se, gorko): Toj je! Zar ja ne znajem šta ide! Ide, Koštana, jesen, dom, kuća, brat moj, m’gla, i grobje... Toj ide. Tam ću i ja! I, Koštan, k’d čuješ da sam umreja, sluzu da ne pustiš. Niko da me ne žali! Zašto, ja, sam samoga sebe, za život moj, živoga ožalija i oplakaja.
(Koštana plače.)


Mitka (ganuto, prilazi joj): Nemoj da plačeš. Sluza ne pomaga! (Kleče do nje i diže joj uplakanu glavu.) Slušaj, batka šta će da ti zbori. Batka dete neje. Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija. (Pokazuje na zemlju.) Odavde, Koštan, po tamo – nema! I cel vek toj je! Zar se ja ne podavah, ja ne držah? Aja! Moj brat, da me je na paranparče sekaja, pa opet, ne bih mu se podaja. Ali pošto on moli i vika: ili da ga ubijem, ili da ga više po mehane ne sramotim i ne rezilim – e s’s tuj njegovu molbu – zakla me. Ja, Koštan, u moj život još brobinjka nesam nagazija, a kamoli na brata ruku da dignem. Brat je brat! Jedno mleko smo sisali od našu slatku majcicu. I bolje ja, nego on! Više u mehanu – ne! Vino – ne! Pesna – ne! Dom, uz ognjište! (Barata po pojasu, tražeci kesu s novcem.) I s’g, Koštan, ostaj mi s’s zdravje! Srećan ti put! Putuj! I ja ću da putujem! Doma ću, kući... I, živ iz njuma nećem da iziđem. Mrtvoga će me iznesev... Aha, kamo batka da mi te daruje. (Vadi iz kese novaca.)


Pojavljuje se Policaja s pandurima.


Policaja (ponizno, uplašeno Mitki): Gazdo, hajde!

Mitka: Čekaj, bre!

Policaja: Noć ide.

Mitka: Tvoja će noć da s’mne, a moja ne. Čekaj!

Policaja sa ostalima se povlači.


Mitka (diže Koštanu, rasvešćuje je): Ajde, Koštan! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te čekav, mladoženja te čeka. Digni se! Ne plači! Sluzu ne puštaj! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo za žal i za muku zdaden! (Diže je a suze mu teku, kaplju po rukama.) Ajde! Idi!

Koštana (podiže se uplakana): Kuda?

Mitka: Zar mene pitujes kude će ideš? Zar ja da ti kazujem? Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti plači, i ja ću plačem... Tebe čeka koliba, čerge, kuciki i prošenje; mene – kuća, ognjište, pepel, dim, žena zasukana i s’s testo umrljana.

Približuju se kola, svatovi.

Mitka (vadi novac i daje joj, ređa po čelu, licu): Da te darujem, da ti dam... Da ti dam bele pare za crni dni. A crni dni ti dođoše! (Pokazuje na kola, svatove.) Eto ti gi! Sviriv! Radujev ti se. (Besno, sviracima) Svirite, bre! A s’g, ’ajde, ostaj mi s’s zdravje! Zbogom! I ćuti, ne tuguj, ne plači..."

"